Ivo Andrić i Sokobanja
„Ovde u Sokobanji, gledajući ovu raskoš prirode, ovu lepotu svetlosti zemlje i neba, često me obuzme neka neobjašnjiva tuga ili zanos, pa sam tako opušten razmišljao kako bi bilo lepo, bar za trenutak, ponovo se vratiti romantizmu.“ – Ivo Andrić, 1960.godine.
Naš najveći književnik, nobelovac, Ivo Andrić bio jedan od vernih posetilaca Sokobanje. Toliko je uživao u prirodi ovog kraja da su i mnogi rukopisi, skice i dnevnici nastali nadahnuti upravo boravkom u Sokobanji. To je bilo njegovo najomiljenije mesto za odmor, i tu je stekao mnoga lepa prijateljstva, između kojih i prijateljstvo sa slikarem Dušanom Miškovićem. Dušan Mišković bio je skojevac, i bio je prinuđen da se krije, stoga je jedan deo svog života provodio u domu svoje izabranice Ruže Mihajlović, u ulici Dragovićevoj u Sokobanji. A prijateljstvo je počelo jednog hladnog dana, kada se Dušan opustio, mislivši da je većina posetilaca napustila Sokobanju i slobodno je razapeo svoje platno ispred kuće. Dodajući i poslednje boje na svoj jesenji pejzaž, začuo je lagane korake i ugledao ozbiljnog čoveka koji posmatra njegovo delo. „Vi ste književnik iz moje gimnazijske čitanke?“, upitao ga je slikar. „Da, Ivo Andrić, književnik.“ I tako je započelo jedno lepo prijateljstvo dva velika čoveka. Kao i svi umetnici i oni su se razumeli, znali su šta znači ta umetnička potreba duha za stvaranjem, kolika je to zapravo nužnost duše da bi opstala, i zajedno su se krili među drvećem prelepog izletišta „Lepterija“. Jedan je slikao, drugi je pisao. Na Ivu Andrića nije uticalo ni vreme ni prostor, imao je običaj npr. kada je padala kiša da se sakrije u pećinu i da piše. Voleo je Sokobanju bez obzira na uslove; inspirisala ga je. Dušan Mišković je pokušao da spreči da boravak Ive Andrića u Sokobanji padne u zaborav, te je načinio deset njegovih portreta.
“Ja ne znam čega stvarno ima ovde, ali znam da posle 15-20 dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporođen. Nemam nikakvih tegoba, šta li je: vazduh ili ljudi ovi, ili osoblje „Moravice“, kiselo mleko iz sela Jezero ili ovi moji lekari…Ne umem da objasnim. “ – Ivo Andrić.
Još jedno prijateljstvo koje je stekao u najstarijoj banji naše zemlje, bilo je sa dugogodišnjim direktorom hotela „Moravica“, gde je Andrić i odsedao, Vasom Dučićem. Vasa je bio uz njega, kada god je to bilo potrebno, obezbedio je da se za njega priprema večera po preporuci lekara, išao je sa njim u šetnje… Najčuveniji apartman u Sokobanji, apartman 144 na drugom spratu hotela „Moravica“ bio je Andrićev omiljeni apartman za odsedanje. Legende kažu da je upravo u njemu naš veliki pisac načino prve skice za nadaleko poznati roman „Na Drini ćuprija“. Telegrami radi rezervacije te sobe, koje je slao svom prijatelju, upravniku hotela Vasi, bili su sadržine u kojima je jasno stavljeno do znanja da Andrić želi baš taj apartman sa pogledom na kanjon Moravice u kojem toliko dobro i vredno radi, ali se i odmara. Da sokobanjci umeju da cene sve svoje vrednosti, svedoči i činjenica da su povodom obeležavanja 50 godina od dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću odlučili da renoviraju „njegov“ apartman 144. Takođe su i doterali Andrićevu bistu koja se nalazi ispred hotela, a sobu, renoviranu, zatvorili za korišćenje gostiju. Renoviranje apartmana 144 zapravo se obavilo na jedinstven način, a to je – opremanjem knjigama, sofama, foteljama, nameštajem, vitrinama, telefonom iz onog perioda u kojem je nekada davno Andrić beležio svoje sjajne misli.
Andrić je imao ozbiljnih problema sa očima, očnim pritiskom, i lekari su mu savetovali da što više provodi vremena gledajući u zelenilo, što je on temeljito i sa užvanjem sprovodio, ovde na proplanicima Sokobanje. Ali nakon šetnji, uvek je usledilo povlačenje u sobu i pisanje, bez toga nije mogao. Voleo je i planinarenje u mlađim godinama obilazio je sva izletišta Sokobanje: Sokograd, Lepteriju, Ozren, Devicu, Rtanj… I nešto dalju okolinu poput Boljevca, Zaječara… Dugo godina on je u magiji Sokobanje uživao sam, kasnije kada se oženio sa Milicom Babić, dolazio je u njenom društvu. Nakon njene smrti Andrić je počeo da izbegava Sokobanju. Iako je i tada zbog zdravlja morao da ide u prirodu, da se leči, on je radije birao udaljeni Bled u Sloveniji nego bilo koje mesto koje bi ga podsećalo na pokojnu suprugu i divne dane provedene sa njom. Sam je kazao da mu je Sokobanja najdraže mesto za odmor, ali tuga koju bio osetio zbog gubitka voljene žene bila je jaka, i sprečavala ga je da poslednje godine svog života provede tu. Kada je govorio o tome, govorio je i o starosti i o samoći, kako je to nešto najteže, ali nikada se on nije žalio na brigu koja mu je bila pružana; njemu su nedostajali večernji i jutarnji razgovori sa najbližom osobom.
Ljubav između Ive Andrića i Sokobanje bila je jaka, neraskidiva i uzajamna. Koliko je on voleo i poštovao tu prirodu i te ljude, toliko su i sokobanjci, voleli, poštovali i uvek otvarali vrata za njega. U Sokobanji, Ivo Andrić pronalazio je mir, zdravlje, a najvažnije od svega pronašao je inspiraciju za potrebe njegovog duha. Stoga, hvala i Sokobanji za Andrićeva dela koja su još jedno neprocenjivo blago naše zemlje.
„Sve se bojim – pročuće se ovo mesto; svet će nagrnuti i ja ću morati da bežim odavde i da tražim neku drugu banju. A gde da nađem ovakvu lepotu i mir? Samo da znate: i ovde se umire, jer se svugde na svetu mora umreti. Ali, ovde je život lepši i valjda nešto duži.“ – Ivo Andrić.